Klaustrofobična komedija

„Čovek obično ne zna kada nešto ili nekoga zavoli za ceo život. Sazna to tek mnogo kasnije, kada nečega ili nekoga više nema.“ Sa Dušanom sam kovao planove da radim Profesionalca, Klaustofobičnu komediju i Lari Tompsona ali sve je palo u vodu. Nije bilo para za kulturu, kao i svake godine. Filmom nismo zapisali ni vreme ni nas. Teatar zvezda mi je podario pozorišni hit Mala, intuitivnu dramu naše tragedije Život Jovanov, tragediju neokolonijalizma istočne Evrope Brod ljubavi i globalnu instalaciju intelektualca u medijsku atrakciju Javna ličnost. Provokacija pozorištem… Trideset godina kasnije telefon ponovo zvoni. Dušan…Vozim ka aerodromu, drugom rukom aktiviram mobilni telefon. Nova predstava! Za ove tri decenije kao da je nestalo dobrih ljudi iz našeg susedstva. Bata, Dača, Miša, Žarko, Seka, Sofi… Tri decenije. Osamdesete naša Klaustofobična komedija, danas komedija naše klaustrofobije. Da li se zaista sve toliko promenilo? I da li je zaista toliko vremena prošlo? I da li sam zaista zavoleo teatar…? Klaustrofobičnu komediju sam pisao pre trideset godina. Pisao sam je sa osećanjem da živimo u teskobi koja se prikriva povremenim otvaranjem prozora. Izlazak iz te naše teskobne kuće – domovine, u zemlje „slobode“ – najčešće u Italiju, bilo je osećanje odlaska na vikend zatvorenika osuđenih na život u komfornom zatvoru i pod budnim okom „jedne od najboljih evropskih policija“. Čovek može biti zaglavljen u liftu kao i u državi, kaže Sava odžačar u ulozi radničke sirotinje i tamnoputog Otela – čoveka zaljubljenog u život koji mu je nedostižan. Podnaslov ove gorke komedije mogao bi biti i naslov: Pozorište potkazuje život. To je tačna i valjda jedina čestita strana potkazivanja kao želje za istinom.

Otvori u aplikaciji Večeras:

Download on the App Store Get it on Google Play

Večeras — Noćas u gradu